Шта је заправо интерфејс мозак–рачунар: од EEG сигнала до одлуке

Аутор Yasin TANIŞ

Интерфејс мозак–рачунар, или BCI (од енгл. brain-computer interface), јесте систем који мери активност нервног система и преводи је у излаз, као што је команда, избор или управљачки сигнал, без посредства мишића. Та дефиниција је мање драматична од већине наслова, али и много кориснија, јер каже и шта BCI није: не чита мисли реч по реч и не разуме ум. Он препознаје унапред дефинисане, одређене и мерљиве обрасце и повезује их с радњама које су такође унапред одређене.

У овом тексту пратимо један пут кроз такав систем: онај заснован на електроенцефалографији (EEG), најчешћој неинвазивној методи. Од напона на кожи главе до одлуке на основу које машина може да делује.

Одакле долази сигнал

Неурони комуницирају електричним и хемијским сигналима. Активност једног неурона далеко је премала да би се измерила изван лобање. EEG хвата збирну активност веома великих популација неурона у кори мозга, пре свега споре постсинаптичке струје пирамидалних ћелија које су поређане паралелно и активне у исто време. Када довољно неурона ради синхроно, настало поље пролази кроз мождано ткиво, течност, лобању и кожу главе и стиже на површину као напон од неколико до отприлике сто микроволти.

Из тога следе две последице. Прво, EEG има одличну временску резолуцију: може да прати промене на скали милисекунди. Друго, његова просторна резолуција је слаба. Лобања расипа сигнал, а свака електрода види мешавину извора из широког подручја. Онај ко пројектује BCI мора да ради у оквирима обе ове чињенице.

Снимање: електроде, појачавачи, бројеви

Електроде се постављају на кожу главе, обично према међународном систему 10-20, стандардном распореду који именује положаје као што су Cz на темену или O1 и O2 изнад видне коре. Влажне електроде користе проводни гел да би смањиле импедансу између коже и сензора; суве се брже постављају, али су осетљивије на покрете и квалитет контакта.

Пошто је сигнал толико слаб, појачавач је важан колико и електрода. Он мери сваки канал у односу на референцу, потискује сметње које се истовремено јављају на свим каналима и прослеђује резултат аналогно-дигиталном претварачу. Типични истраживачки системи узоркују између 250 и 1000 пута у секунди по каналу. Од те тачке мождани сигнал је само ток бројева.

Чишћење: шум је у природи посла

Већи део сировог EEG-а не потиче из мозга. Трептаји и покрети очију стварају велика, спора одступања на предњем делу главе. Мишићи вилице и врата додају брзу, широкопојасну активност. Електрична мрежа оставља стално зујање на 50 или 60 херца. Олабављене електроде изазивају спора померања и нагле скокове.

Обрада зато почиње чишћењем: филтром пропусником опсега да би се задржао опсег фреквенција који нас занима, филтром непропусником уског опсега (notch) да би се уклониле сметње из мреже, поновним референцирањем и уклањањем или исправљањем артефаката. Методе као што је анализа независних компоненти могу да одвоје неке изворе артефаката, попут трептаја, од мождане активности. Неки подаци се једноставно одбацују. Ниједан алгоритам касније у ланцу не може да поврати информацију која је овде изгубљена или искварена.

Проналажење обрасца вредног коришћења

BCI не трага за произвољним мислима. Ослања се на одговоре мозга за које се зна да се могу поуздано измерити са коже главе. Три основна приступа проучавају се деценијама.

  • Потенцијал везан за догађај P300. Када се међу честим небитним стимулусима појави редак, битан стимулус, мозак отприлике 300 милисекунди касније производи позитивно одступање. Интерфејс за уношење слова наизменично осветљава редове и колоне слова; слово које изазове P300 јесте оно на које особа обраћа пажњу.
  • Визуелно евоцирани потенцијали стабилног стања (SSVEP). Гледање у светло које трепери сталном фреквенцијом изазива активност на тој фреквенцији и њеним хармоницима изнад видне коре. Неколико мета које трепере различитим брзинама значи неколико могућих команди.
  • Моторна имагинација. Замишљање покрета леве или десне шаке мења снагу ритмова у мју (око 8 до 12 херца) и бета (око 13 до 30 херца) опсегу изнад супротне стране моторне коре. Те промене могу се открити без икаквог стварног покрета.

Ту помаже и општи речник EEG-а: делта испод 4 херца, тета од 4 до 8, алфа од око 8 до 13, бета од 13 до 30 и гама изнад тога. Ти опсези су конвенције за описивање ритмова, а не кутије од којих свака садржи по једну функцију.

Од обрасца до одлуке

Када су подаци очишћени, сигнал се сече на епохе, кратке прозоре поравнате са стимулусом или маркером. Из сваке епохе систем издваја обележја: амплитуду у одређеним тренуцима за P300, снагу на фреквенцијама треперења за SSVEP или снагу опсега после просторног филтрирања за моторну имагинацију. Заједнички просторни обрасци (CSP) класична су метода за овај последњи случај.

Обележја иду у класификатор. Линеарна дискриминантна анализа (LDA) и даље је уобичајена и робусна полазна основа; користе се и машине потпорних вектора, методе засноване на Римановој геометрији и неуронске мреже. Класификатор се обучава током сесије калибрације у којој особа изводи познате задатке, тако да систем може да научи како изгледа баш њен сигнал. Мождани сигнали разликују се од особе до особе и код исте особе се мењају из дана у дан, па калибрација није једнократна досадна обавеза.

Излаз је одлука: ово слово, она мета, лево а не десно. Учинак се обично изражава тачношћу и брзином преноса информација у битима у минуту. Код неинвазивних BCI система те брзине су скромне у поређењу с тастатуром. То није неуспех, већ искрено ограничење.

Затварање петље

BCI постаје користан када се његов излаз врати особи као повратна информација: курсор се помери, појави се слово, уређај одреагује. Људи уче да производе јасније обрасце када виде резултат, а адаптивни системи могу током рада да ажурирају своје моделе. Интерфејс тада није сензор закачен за пасивног корисника, већ петља у којој се особа и машина прилагођавају једна другој.

Шта BCI није

  • То није читање мисли. Неинвазивни BCI разликује мали број образаца на којима је обучен у контролисаним условима.
  • Нису сви BCI системи исти. Инвазивни системи, са електродама на површини мозга (ECoG) или низовима електрода унутар коре, бележе далеко богатије сигнале, али захтевају операцију. Неинвазивни EEG жртвује квалитет сигнала зарад безбедности и доступности.
  • То није довршена технологија. Удобност, време постављања, робусност ван лабораторије и оптерећење калибрацијом и даље су отворени инжењерски проблеми.

Управо због тих отворених проблема радимо истовремено у електроници, уграђеним системима и софтверу. Свака фаза описана овде, од електроде до одлуке, место је на ком бољи дизајн може да учини целу петљу поузданијом.